„ Moj Žuća se plaši grmljavine, petardi i vatrometa i najgore je u vreme nove godine i božićnih praznika. Samo traži neko mesto gde može da se sakrije “.

   „ Moja Maza ima strah od nepoznatih ljudi. Često reži i laje na nepoznate, a već par puta se desilo i da nekoga ujede ”.

  „ Naš Leo je stvarno jedan umiljat i dobar pas, ali zato kad mi nismo u stanu kao da neki djavo udje u njega. On jednostavno napravi potpuni haos – nekad su to naše stvari ili obuća, nekad posteljina, a nekad knjige. A kad se vratimo kući on kao da tačno zna šta je uradio. Svašta smo pokušali, ali nema promene i stvarno nas nervira što je takav kad je sam ”.

   " Coka već nekoliko nedelja liže svoju levu šapu, i na tom mestu mu je opala dlaka a nekad čak i malo krvari. Kad mu ranu previjemo on odmah skine zavoj, a čak ni grdnja ne pomaže - samo se zavuče u ćošak i nastavi sa lizanjem ".

  Kao i ljudi i naši ljubimci mogu biti plašljivi i imati strah od nečega. Svi na početku teksta navedeni psi pate od neke vrste straha - bilo da je to strah od glasnih zvukova, ili strah od ljudi i plašljivost stečena u mladosti zbog nedovoljne stimulacije različitim nadražajima iz okruženja, ili je u pitanju strah od razdvajanja od vlasnika i posledično lizanje šapa koje deluje umirujuće na neke pse, a za posledicu ima nastanak hroničnog granuloma na mestu lizanja.

  Pored problema sa agresivnošću pasa, problemi sa strahom naših ljubimaca predstavljaju najčešće probleme vezane za poremećaje ponašanja. Veliki broj pasa danas živi u stanju hroničnog straha ili pati od učestalih napada panike. Ovim člankom želimo da Vam pružimo uvid u različite uzroke nastanka straha kao i moderne terapijske mogućnosti u lečenju ovih poremećaja.

  Počnimo sa osnovnim definicijama vezanim za ovu temu: oprez, strah, fobija, plašljivost.

  Oprez  predstavlja normalnu reakciju psa na neki poznati ili nepoznati nadražaj iz okruženja koji on doživljava kao manje opasan. Pas je psihički i fizički u stanju da istraži taj nadražaj ili skloni se odnosno pobegne od njega.

  Strah  predstavlja snažnu reakciju psa na neki poznat ili nepoznat nadražaj koji pas doživljava kao veoma opasan. U ovakvoj situaciji pas nije ni psihički ni fizički u stanju da istraži ili pobegne od nadražaja. U takvoj situaciji možemo primetiti sledeće simptome dahtanje, pojačanu salivaciju odnosno lučenje pljuvačke, znojenje na šapama, ubrzan rad srca, kao i uriniranje, defekaciju ili pražnjenje paraanlnih žlezda.

  Fobija  kod psa predstavlja kratkotrajnu reakciju odnosno strah od tačno određenog nadražaja kao na primer određenih zvukova, ljudi, drugih pasa itd. Kao i kod ljudi fobija kod pasa predstavlja strah od nečega što u stvari ne predstavlja realnu opasnost i kao takva predstavlja iracionalni, nerealni strah.

  Plašljivost  pasa predstavlja dugotrajno stanje straha od različitih nadražaja iz okruženja koji su često minimalnog intenziteta. Plašljivost je povezana sa pojačanim oprezom i pojačanom "budnošću" na čak i najmanje nadražaje koji dolaze iz okoline psa, i mogu je prate simptomi poput pojačane salivacije, povraćanja, dijareje itd. U zavisnosti od stadijuma poremećaja psi mogu reagovati povećanom razdražljivošću i agresivnošću i deluju kao da su u stalnom odbrambenom položaju prema okruženju, ili sa druge strane mogu biti sve povučeniji u svom ponašanju i tražiti olakšanje kroz "zanimacije" tj. skretanje pažnje u vidu pojačanog unosa tečnosti, hrane, snažnog emotivnog vezivanja za vlasnika ili već pomenutog lizanja šapa.

Koji su uzroci ovih poremaćaja?

  Pored manjeg genetskog uticaja najvažnije uzroke treba tražiti u osetljivim fazama u razvoju odnsono odrastanju psa. 

Još za vreme trudnoće kuje neki spoljašnji nadražaji kao što je maženje stomaka majke mogu imati uticaj na razvoj mozga kod mladunaca. Čula   štenaca se po porođaju razvijaju i "bude" sve više: čulo dodira, ukusa, mirisa i osećaj za temperaturu su prisutni odmah po rođenju, dok se čulo vida i sluha razvijaju nešto kasnije. Genetski programiran razvoj mozga je u fazi socijalizacije (do 12 nedelje života) pod velikim i odlučujućim uticajem okruženja u kojem pas odrasta. Štene koje odrasta u jednoličnom okruženju siromašnom nadražajima imaće takozvani strukturalni deficit mozga ili jednostavnije rečeno slabije razvijen mozak. Kompjuterskim rečnikom rečeno mozak takvog psa predstavlja slab hardver. Za normalan život u čovekovom okruženju psu je potreban "dobar hardver" - sa radnom memorijom od 16 MB nije moguće igrati igre koje zahtevaju radnu memoriju od 64 MB - zbog toga kod takvih pasa dolazi do preopterećenja sistema i on se mora na neki način rasteretiti.

  Sledeća važna faza u razvoju mladog psa je pubertet koji kod pasa traje od 5og do 12og meseca starosti. U ovoj veoma osetljivoj fazi pored intenzivnog rasta i telesnog sazrevanja dolazi i do psihičkog sazrevanja. Tako na primer mladi psi koji su kao štenci bili veseli i rado stupali u kontakt sa okruženjem mogu postati povučeni i oprezni prema okruženju, bilo da su to ljudi, objekti ili određeni događaji. Nekada čak i najmanji neprijatni događaji mogu imati jak uticaj način na sliku koju pas ima o svom okruženju. Fobije se često po prvi put javljaju u ovom uzrastu.

  O starijem dobu pomenuti poremećaji ponašanja mogu postati izraženiji. Slabljenje psiho-fizičkih sposobnosti starijeg psa je često praćeno emotivnim reakcijama poput opreza i straha – kada jedan pas usled starosti više nije u stanju da na pravi način, kao ranije,  prima i obrađuje nadražaje iz svog okruženja, on postaje nesiguran i plašljiv.

  Pod ovim sindromom u veterinarskoj medicini se podrazumeva skup simptoma koji nastaju kao posledica odrastanja u jednoličnom i nestimulativnom okruženju i to tek kada se pas u svom daljem životu nađe u novom ,kompleksnom okruženju bogatom spoljnim nadražajima. Takav pas zbog nedovoljno razvijenog mozga nije u stanju da „obradi“ i pravilno reaguje na brojne nadražaje koji dolaze iz novog okruženja. U početku on reaguje strahom koji vremenom prerasta u trajnu fobiju. Veoma brzo takav pas koji se nalazi u stanju konstantne napetosti nauči da je agresivno ponašanje jedna veoma uspešna metoda za držanje svega i svih na distanci. Ovakvi psi zbog prirode svog oboljena nisu u stanju da se samokontrolišu i često mogu biti opasni po svoje okruženje, a u slučaju loše komunikacije, čak i po porodicu u kojoj žive! U nekim slučajevima neki od pasa pogođenih ovim poremećajem sami pronalaze prividno rešenje i olakšanje za svoj problem. Baš to rešenje može biti uzrok sledećeg problema...

Anksioznost uzrokovana razdvajanjem

  U ovom slučaju se nesiguran i plašljiv pas veoma snažno vezuje za svog vlasnika odnosno osobu koja o njemu brine. U prisustvu vlasnika i kroz kontakt sa njim pas dobija stabilnost i osećaj sugurnosti. Vi kao njegov vlasnik postajete rešenje svih njegovih problema, ali samo pod uslovom da ste stalno pored njega. U slučaju da negde odete bez svog ljubimca i on ostane sam kući – njegov svet bez vašeg prisustva počinje da se ruši jer uzrok njegove stabilnosti nije više pored njega. Zbog naglo nastale nesigurnosti pas počinje da laje i cvili, a sve u pokušaju da ponovo ostvari kontakt sa vama.

  Telesni simptomi straha i nesigurnosti koje pas tada proživljava mogu ići čak dotle da pas često i u povećanim količinama urinira ili čak defecira. U tim veoma neprijatnim trenutcima samoće neki psi nalaze rešenje u grickanju i žvakanju predmeta ili nameštaja u stanu, što naravno izaziva ljutnju i bes kod vlasnika, jer šeta može biti stvarno velika. Po povratku kući nalazite vašeg uplašenog ljubimca koji izgleda kao da tačno zna da je napravio neku štetu. Ipak, ma kako vam vaš ljubimac izgledao i ma koliko ga dobro poznavali, oni  nisu u stanju da gledaju iz našeg ugla i da  znaju šta je šteta a šta ne – jedino što mogu da povežu je da kada se vlasnica i prljav ili izgrižen nameštaj „sretnu“ to obično neznači ništa dobro po njega. Naime naši četvoronožni ljubimci nisu u stanju da vremenski povezuju događaje, i zbog toga jednostavno nisu u stanju da eventualnu grdnju ili kaznu po vašem povratku u stan povežu sa nečim što su uradili pre par sati !  Upravo takva neprijatna reakcija vlasnika je u stvari kontraproduktivna i  samo pojačava osećaj nesigurnosti i strah kod psa. Sa jedne strane vi ste jedino utočište koje mu pruža sigurnost i smirenost, a sa druge strane, grdnjom i kaznom ga odbijate od sebe. Jedna prilično bezizlazna situacija za jednu plašljivu životinju, zar ne?

  Poremećeni svakodnevni zajednički život plašljivog psa i njegovog vlasnika, kao i potencijalna opasnost po okolinu usled agresivnog ponašanja psa su sigurno dovoljni razlozi za konsultaciju vašeg veterinara.

  Odmah moramo reći da moderna veterinarska medicina ne pruža mogućnost potpunog izlečenja, jer  nedovoljna stimulacija mozga u toku razvoja  psa može ostaviti trajne posledice. Ipak postoje brojne mogućnosti kojima možemo pomoći takvim psima.

Terapijski cilj pasa sa ovim poremećajem se najčešće sastoji u sledećem:              

•       Uspostavljanje psihičke stabilnosti, osećanje zadovoljstva i sreće kod psa
•       Uspostavljanje harmoničnog odnosa između psa i vlasnika, odnosno porodice
•       Sigurnost po okolinu (kod pasa sa agresivnim ponašanjem)
•        Da pas više ne pravi štetu u stanu ,autu, itd.

  Sam tretman naravno zavisi od tačne dijagnoze, dužine trajanja poremećaja kao i stepena poremećaja.

  Neprijatni telesni simptomi straha, ali i samo rasploženje i duševno stanje plašljivog i anksionznog psa mogu biti tretirani različitim lekovima. Paleta ovih lekova kreće se od različitih biljnih preparata do specifičnih sintetičkih psihogenih lekova. Upotreba biljnih preparata koji se već koriste u humanoj medicini obećava dobre rezultate i kod životinja, a ispitivanja koja se vode u nekim zapadno-evropskim zemljama će pokazati dali su ovi preparati pogodni za primenu kod pasa.

  Jedan potpuno nov pristup u lečenju poremećaja ponšanja je upotreba takozvanih feromona. Ovi feromoni nastaju u telu kuje koja doji štence i glavne karakteristike su im da deluju umirujuće i opuštajuće na štence. Najnovija istraživanja su pokazala da su ovi feromoni efikasni i kod odraslih pasa.

  Pas koji živi u strahu i emocionalnoj napetosti jednostavno nije u stanju da uči. Tek kada se kao posledica terapije primeti da se pas bolje oseća može se pristupiti učenju odnosno dresuri psa.

  Tada počinje faza terapije ponašanja u kojoj se pas uz pomoć različitih tehnika, kao što su sistematska desenzibilizacija ili terapija igranjem, navikava na prisustvo nadražaja koji ga plaše. Poboljšanje je moguće primetiti već nakon par nedelja, ali u težim slučajevima terapija može trajati mesecima ili čak godinu dana. Povratak simptoma kod pasa sa teškim oblikom deprivacionog simptoma je čest, i u velikoj meri zavisi od istrajnosti, posvećenosti i odgovornom ponašanju vlasnika u radu sa obolelim psom. Potpuno izlečenje ovakvih pasa nije moguće, ali uz postepene, male pomake moguće je poboljšati kvalitet života i psu i vlasniku.

  Poremećaji ponašanja pasa su vrlo česti i znatno utiču na kvalitet života psa i vlasnika. Ovi poremećaji mogu imati različite uzroke, ali se najvažnijim smatra poremećaj u razvoju  mozga nastao usled odrastanja i uzgoja u okruženju koje je jednolično, nestimulativno i siromašno nadražajima. U modernoj veterinarskoj medicini postoje brojne terapijske mogućnosti koje mogu znatno poboljšati stanje obolelog psa, ali ne mogu postići potpuno izlečenje.